Problemi i devijacije u društvu

Muž me nagovorio na abortus

Podijeli sa drugima i zaradi sevap:

PITANJE: Selam alejkum! Imam jedno pitanje koje me muči već dvije godine. Naime, prije dvije godine ostala sam trudna i tada je moj muž rekao da ne želi da imamo dijete, mada to nikad prije nije ni spominjao, ali eto odjednom je htio da abortiram. Ja nisam htjela, jer znam koliki je to grijeh, ali dok sam bila u bolnici na pregledu, on je počeo da histerizira i da govori kako je teška finansijska situacija i kako on nije spreman da bude otac…

U zemlji u kojoj živimo, Švedskoj, postoji uvijek minimum od kojeg se može živjeti, pa i ta beba, a i on je imao posao. Ali, uglavnom pod pritiskom njegovih prijetnji i izjave da ne želi da bude otac tom djetetu, ja sam popila tabletu koja je izazvala pobačaj. Bila sam trudna 6 sedmica i 4 dana. Nekoliko mjeseci nakon toga, kad sam se oporavila, ostavila sam ga, jer on mi nikad prije nije rekao da ne želi djecu. Ja sam izgubila puno krvi nakon tog abortusa i ni dan-danas nisam to psihički preboljela. Ostavila sam ga jer mi je bilo krivo što je rekao da neće dijete i što je ubio svoje dijete, a kada je njegova snaha ostala trudna, on je bio sav sretan, kupovao je poklone i naravno darivao ih je novcem. Očigledno tad nije bilo ‘’problema’’ sa finansijama. Mene sad zanima, da li je taj plod već imao dušu, srce, u tih 6 sedmica i 4 dana? Ja sam svjesna da sam kriva koliko i on, ali me samo zanima da li je to dijete imalo dušu? Hvala vam unaprijed!

ODGOVOR: Vaši osjećaji grižnje savjesti i krivice i opiranje abortusu ukazuju na iman i zaslužuju svaku pohvalu. Allah je Taj koji daje opskrbu i svijest o tome ne ostavlja mjesta za strah od siromaštva. Isto tako, potomstvo je jedan od ciljeva braka. Vaš sada već bivši muž nije imao pravo na traženje abortusa i sigurno snosi krivicu. Shodno hadisima, duša se udahnjuje u plod u 120. danu i očigledno je da nije bila udahnuta u vaš plod (46 dana). Međutim, to nimalo ne umanjuje opasnost i grijeh abortusa.

Pored toga, vi se morate razvesti od svoga bivšeg muža, jer nije dovoljno da samo odete od njega bez talaka – davanja razvoda. Dakle, vaš muž mora vam dati razvod braka kako biste na islamski ispravan način izašli iz bračne zajednice. Također, iskreno se pokajte Allahu i činite dobra djela kako biste pobrisali loša djela. Molim Allaha da vam podari zdravlje i svako dobro na dunjaluku i ahiretu! Allah najbolje zna!

mr. Osman Smajlović
___________________________

Abortus, težina odluke i kajanje

Dugo sam razmišljala da li da pišem ili ne i ma koliko teško mislim da je ipak bolje da napišem svoje iskustvo koje će možda nekome i promeniti stav, a ja ću sebi malo olakšati dušu bar na momenat. Abortus – ceo svoj zivot sam bila protiv ove intervencije (sem ako je u pitanju silovanje, zdravlje i slično), nisam razumela tada kako se ljudi odluče da prekinu trudnoću? Zašto nemaju nade da će biti dobro? Sećam se jedne rečenice koju je izgovorila jedna moja prijatejica kada je odlučila da prekine treću trudnoću “znam da ti je teško da razumeš moje razloge, ali ne možeš da razumeš nešto što ne doživiš”.

Godine su prošle od tada, i ja sam rodila dva prelepa anđela koja sada imaju 3 i 2 godine. Prestala sam da radim pred kraj prve trudnoće, onda je ubrzo došla i druga, tako da sam svo svoje vreme posvetila njima, da im što više pružim pre nego što se vratim na posao.  Oko njih dvoje nemam nikakvu pomoć i još uvek nisam imala ni jedan jedini dan slobodan, ali žao mi nije jer i to će sve proći i biće lakše kada još malo porastu.

Moj problem počinje pre osam meseci kada sam saznala da sam trudna po treći put, to je bio takav šok da nisam mogla da se saberem danima; ne zato što je to bilo loše već što je bilo u teškom momentu. U momentu kada sam bila na izmaku snage, premorena, isceđena kao limun, kada je moj suprug imao fazu depresije zbog mnogih problema. Plakala sam jer sam želela da zadržim bebu, a onda sam plakala jer nisam znala kako ću uopšte moći ja da izađem na kraj sa dvoje male dece, bebom i svim ostalim problemima i tako danima sam ubijala sebe. Danima smo muž i ja razgovarali, želeli smo da je zadržimo a opet uslovi su nam bili ravni nuli i to nas je svaki put kopalo 2 metra ispod zemlje od straha, a kako ćemo? Zatim smo odlučili da zadržimo bebu pa kako nam bude, ali 2 dana posle toga sam dobila poruku da trebam početi da radim i opet smo bili na mukama. Teška srca smo odlučili da prekinemo trudnoću.  Plakala sam svaki dan pre intervencije, kada sam otišla tamo drhtala sam, u sebi se izvinjavala svojoj bebi, kada mi je anesteziolog promašila venu prvi put – tada sam pomislila da trebam da izađem i odustanem od abortusa ali na žalost nisam.

Napravila sam najveću grešku u svom životu, jer ko sam ja da odlučujem da prekinem jedan život, da mu ne dam šansu da živi kao što sam je i ja dobila? Ne znam šta sam uopšte tada mislila, ali očigledno da sam bila u totalnom transu, strahu, ili ne znam ni ja kom stanju već!  Od tada nema dana da ne pomislim koliko mi je žao što sam takav izbor napravila, naročito kada pogledam svoju decu, ne mogu sebi da oprostim što sam bila toliko slaba i sebična;  ja koja toliko volim svoje piliće, sa kojima volim da se igram, zabavljam, smejem, svakodnevno šetam…ne znam kako sam mogla, ali jesam i sa tim ću morati da živim do kraja života samo se nadam da cu naučiti da se nosim sa ovim osećajem krivice koji me progoni.

Jedan iskren i od srca savet svim ženama od mene jeste da ako imaju i najmanju dilemu oko abortusa da to ni slučajno ne rade! Ako imate dilemu i ako duboko u srcu osećate i pored svih teškoća i nedaća da to ne treba da uradite, nemojte jer ćete se pokajati i teško je zaista živeti sa tim osećajem. Meni je jako žao zato što nisam poslušala svoje srce već razum, danas 8 meseci kasnije bih dala sve na svetu da mogu vratiti vreme i ispraviti grešku ali to je nemoguće; jedino što mogu da izvučem iz ovoga je jedna životna lekcija koju nikada neću zaboraviti.

Tasa

_______________

Komentar na gornji tekst:

Ovaj tekst kao da sam ja pisala… veoma bolno iskustvo …i kajanje do kraja zivota. sest godina kasnije ovaj put planirano zatrudnela sam ponovo i rodila svoju trecu devojcicu zivu,zdravu i prelepu… ne prodje dan da ne pomislim kakvo bi mi bilo to dete…zamisljam nekad lice…i sad mi suze krenu na oci…Sada iz ove perspektive svesna sam da sigurno ne bi umrli od gladi, da bi se nekako snasli i ne mogu da nadjem ni jedan pametan razlog ili opravdanje zasto sam to uradila. Jos teze mi je jel me je muz molio da zadrzim bebu a ja sam ipak donela drugu odluku…al vreme se unazad vratiti ne moze i jedino mi preostaje da volim moju decicu i ako i ako ova vasa ili moja prica pozitivno na nekog utice da rodi svoju bebicu a da ce se sve smestiti na svoje mesto, moze da donese neku utehu…al kajanje ostaje…

Nataša

najboljamamanasvetu.com

Podijeli sa drugima i zaradi sevap:

Ukoliko ste primijetili grešku u članku, OZNAČITE TEKST i nakon toga pritisnite tipke na tastaturi Ctrl+Enter.

NA VRH

Spelling error report

The following text will be sent to our editors: