Pokajnici

Jovana – Moj prelazak na Islam

Podijeli sa drugima i zaradi sevapShare on Facebook47Email this to someonePrint this page

Jedna naša posjetiteljka, Srpkinja, nam je poslala svoju priču

Bila sam zadovoljna sa hriščanstvom. Redovno sam odlazila u crkvu. Mada sam se često osećala kao stranac u njoj. Kao da ja tu ne pripadam. I to samo zato što nisam bila krštena. Iako sam ja to jako želela dok sam bila mala i dok sam odrastala, moj otac, koji je hriščanin i kršten, nikada nije hteo da me krsti. Bez krštenja nisi hriščanin i ne možeš u crkvu. Jednostavo tu ne pripadaš…

Sa obzirom da zivim u Americi nije ni čudo što moje društvo čine ljudi iz raznih zemalja i religija. Pre par godina sam upoznala jednog dečka koji je poreklom iz jedne od Arapskih zemalja. Vrlo brzo sam upoznala njegove ostale drugarice i drugove koji su takodje bili muslimani. Moram priznati da sam oduvek bila zainteresovana za islam ali ne kao neko ko bi promenio svoju veru već samo informativno.

Vrlo brzo je taj dečko postao moj suprug i sada imamo dvoje dece. Naravno, upoznala sam njegovu porodicu (koja je velika). Na samom početku ,pa i sada, bila sam fascinirana i oduševljena koliko ti ljudi vole Boga. Neprodje ni minut a da oni ne kažu ellhamdulillah ili mashAllah. Kada je vreme za molitvu sve staje i idu da se mole. To je baš lepo za videti. Takodje, bila sam oduševljena koliko ljubavi i pažnje su mi poklanjali od samog početka. Ali ipak bilo je trenutaka kada sam baš bila povredjena. Jedan od njih je bio kad mi je svekrva dala Kur’an na poklon. Nije ona mislia da me povredi daleko od toga. Medjutim, ja sam se osečala uvredjeno.

Milsila sam: ”što sad ona meni ovo daje a zna da nisam muslimanka”. Ali, ništa. Uzela sam ga i ostavila na policu. I tako je posle jedno par meseci kažem ja sebi: ”Pa idi vidi šta piše tamo, pametna je ona žena, sigurno ti je dala nešto dobro”. Sećam se pročitala sam prvu suru Al fatiha i ponovo ga ostavila na policu. U medjuvremenu, moj suprug mi je non stop govorio, vidiš u ovoj situaciji mi radimo to i to iz ovog i ovog razloga.

Uvek mi je pričao o islamu. Govorio je kako islam ima odgovor na svaki čovekov problem. U šali je znao da kaže, kada imaš problem nemoj mene da zoveš, otvori Kur an i sama ćes pronaći odgovor. I tako je vreme prolazilo ja sam sve više i više bila zainteresovana za islam a ljudi oko mene, koji su većinom muslimani, su mi pokazivali kako je lepo biti musliman i kako nije teško.

Prvo sam počela da verujem da je sve tačno što u njemu piše jer sve je tako logično. Ali ipak nisam ni pomišljala da predjem na islam. Bila sam zadovoljna sa hriščanstvom. Redovno sam odlazila u crkvu. Mada sam se često osećala kao stranac u njoj. Kao da ja tu ne pripadam. I to samo zato što nisam bila krštena. Iako sam ja to jako želela dok sam bila mala i dok sam odrastala, moj otac, koji je hriščanin i kršten, nikada nije hteo da me krsti. Bez krštenja nisi hriščanin i ne možeš u crkvu. Jednostavo tu ne pripadaš. Osećala sam se očajno.

Uvek sam osećala potrebu da idem u crkvu da se molim i postim. Tada je hriščanstvo bilo moja jedina opcija, pa nisam imala drugog izbora nego da eto tako nekrštena radim sve ono što kršteni ljudi rade kako bi bila što blize Bogu. Sada znam i odgovor na sve to. Bog je oduvek želeo da budem muslimanka. Dani su prolazili ali opet ni jedan ne bi prošao a da je ne bi pročitala nešto o islamu. Prvenstveno na internetu mada sam počela da kući donosim i knjige iz biblioteke. Jedan dan zvoni mi telefon, ja se javim, kad ono moja mama plače. Jedva da rečenicu da sastavi. Kaže mi da je moj otac preminuo. Bila je to jako tužna vest. Ma, da nepričam sad o tome, možete već da zamislite. Tako sva uništena bolom, imala sam još veću potrebu da budem što bliže Bogu. Uveće kada deca odu da spavaju, ja sam odlazila na internet, i počela da istražujem i čitam o islamu. I to sve do 4-5 ujutru. Pa tako skoro svaku noć.

Tada me je prvenstveno zanimalo sve ono što se dešava sa dušom nakon smrti. A potom i ostale teme. Nisam mogla da verujem u odgovore koje sam pronalazila. Kada kažem nisam mogla da verujem mislim u onom pozitivnom smislu. Sve je tako jasno.Kristalno jasno. Čovek nema kud nego da poveruje i postane musliman. Ali, ovo sam htela da vam kažem, da završim, nakon očeve smrti ja sam toliko počela da se interesujem da ono ranije nije bilo ništa. Ja sam toliko pitanja počela da postavljam suprugu i njegovoj porodici da sam počela da mislim da sam možda dosadna ljudima. Interesovala sam se za islam mada sam im uvek davala do znanja da sam ja pravoslavac i da tako želim da ostanem.

Sve do jednog jutra, probudila sam se pa onda probudila supruga i rekla mu da me odvede u dzamiju i da želim da predjem na islam. Nije mogao da poveruje. Pitao me je: ’Da li ja još uvek spavam ili se ovo stvarno dešava?’. Otišli smo do obližnje džamije i ja sam konačno prešla u islam. Bila sam toliko srećna. Kao nikada ranije. Nisam mogla da verujem da je Bog od toliko ljudi izabrao baš mene i uputio me na pravi put. Toliko sam mu zahvalna zbog toga. Ellhamdulillah.

Sada naravno, klanjam svaki dan, jer bez toga nisam muslimanka. Osećaj posle klanjanja je jednostavno neopisiv. Postim skoro svakog ponedeljka i četvrtka. A planiram i da klanjam i dodatno, znaći one neobavezne molitve. Osećaj nakon prelaska u islam je…je jako teško objasniti. Predivan. Ma, nepostoje reći za to. Osećam se kao da mi je neko skinuo povez sa očiju i konačno mogu da vidim svet. Ili kao da sam izašla iz nekog mračnog tunela vani na svetlost. Ellhamdulillah.

Jovana

 

Podijeli sa drugima i zaradi sevapShare on Facebook47Email this to someonePrint this page

Ukoliko ste primijetili grešku u članku, OZNAČITE TEKST i nakon toga pritisnite tipke na tastaturi Ctrl+Enter.

NA VRH

Spelling error report

The following text will be sent to our editors: