100 kilometara od džehennema

Allah je odredio da se zadesim u jednoj džamiji na jacija-namazu u kojoj je poslije namaza najavljeno predavanje. Poslije namaza, ustade jedan šejh i ispriča ovu priču, koju je njemu ispričao mladić kome se sve to desilo. On kaže: Tako mi Allaha, osim kojeg drugog božanstva nema, izašao sam iz Rijada, a ni na kraju pameti mi nije bilo da budem u pokornosti Allahu Jedinom, Hvaljenom i Uzvišenom. Bio sam sa nekoliko mladića, mojih prijatelja. Zaputili smo se auto-cestom od Rijada prema gradu Damamu. Prolazili smo pored table na putu, na kojoj su moji prijatelji pročitali “Damam 300 km”. Rekao sam im da sam ja vidio da piše “Džehennem 300 km”. Kad su to čuli, počeše da se smiju misleći da je to bila moja dosjetka ili šala. Tada sam rekao: “Tako mi Allaha Velikog, nisam vidio da piše ništa drugo osim ‘Džehennem 300 km’. Tad su me ostavili na miru govoreći mi da sam lažov.

Naredni period protekao je u smijehu i zabavi, dok sam ja bojažljivo razmišljao o natpisu koji sam pročitao. Moji drugovi rekoše da se približavamo drugoj tabli na putu, na kojoj piše “Damam 200 km”. Kad sam i nju vidio, pročitao sam “Džehennem 200 km”. Kad sam im to rekao, počeše da mi se smiju kao i prvi put. Rekoše mi da sam poludio. Tada rekoh: “Tako mi Allaha, osim kojeg drugog božanstva nema, ja sam vidio da piše ‘Džehennem 200 KM’. Ponovo se nasmijaše i rekoše: “Ti nas samo uznemiravaš”, te ja ušutih osjećajući se poniženo. Sjedio sam i razmišljao, a njima je vrijeme prolazilo u smijehu i zabavi, pa rekoše: “Nije ostalo puno, Damam 100 km”. Rekoh: “Tako mi Velikog Allaha, ja sam vidio da piše ‘Džehennem 100 km’”. Rekoše: “Dosta te je više, ti buncaš! Uznemiravaš nas od početka putovanja.” Rekoh: “Stanite, želim da izaðem i da se vratim u Rijad.” “Poludio si”, rekoše. “Stanite, ja se vraćam u Rijad, tako mi Allaha, neću nastaviti put sa vama”, rekoh, te oni stadoše, a ja izaðoh iz auta i preðoh na drugu stranu puta koji vodi nazad ka Rijadu.

Zaustavljao sam auta, ne bi li mi ko stao i povezao me, ali neko vrijeme, niko se nije zaustavljao. Nakon nekog vremena, zaustavi se kamion pored mene i ja uðoh u njega. Vozač kamiona je samo šutio. Djelovao je tužno i nije izgovorio niti riječi. Nakon nekoliko minuta rekoh mu: “Allah ti pomogao, hajde da pričamo! Možda imaš nekih problema.” Vozač reče: “Ne, tako mi Allaha, nego sam prošao malo prije pored jedne saobraćajne nesreće i, tako mi Allaha, nisam vidio grozniji prizor u svome životu. Upitah ga da li se radi o nekoj porodici, o majci i djeci, pa je toliko grozno. Reče: “Ne, to je grupa mladića u autu tom i tom.” Spomenuo je auto mojih prijatelja. To me je jako pogodilo. Upitao sam: “Tako ti Allaha, je li to istina?’’ “Tako mi Allaha, rekao sam ono što sam vidio”, reče.

Shvatio sam da je Allah uzeo duše mojih prijatelja nakon što sam ja izašao iz auta. Hvala Allahu koji je mene izbavio, a ja ne znam da li su oni otišli ka Džehennemu, kao što sam pročitao na natpisu, ja im to ne želim, ali ipak, znam kako su bili nepokorni. Allahu moj, Tebi pripada svaka hvala. A tako mi Allaha, osim kojeg drugog božanstva nema, izašao sam iz Rijada a ni na kraj pameti mi nije bilo da moram biti pokoran Allahu. Kaže šejh: Ovaj mladić sada je dobar čovjek, poznat po valjanosti. Nakon ovog dogaðaja, pokajao se Allahu.

Pitam te, moj dragi brate, hoćeš li čekati da tvojih 4 ili 5 prijatelja odu u Džehennem, pa da tek onda shvatiš? Šta znaš, možda nećeš biti ti taj koji će se pokajati zbog smrti svog prijatelja, naprotiv, možda ćeš ti biti uzrok pokajanja svog prijatelja svojom smrću, jer si bio nepokoran i činio nered. Da nas Allah sačuva…

Preveo i prilagodio: Haris Hećimović