Osjetila sam kabur prije pravog kabura

Kada sam tek počela da klanjam bila sam ponekad nemarna prema namazu. Jednom je isticalo vrijeme ikindije, a ja sam bila u nekom polu-snu i sve razmišljala: “Ima još vremena, ima još vremena, da još malo odspavam…” Sve dok nije preostalo još svega 10 minuta.

I tad vidim sebe kako ustajem i govorim bratu da moram da klanjam. Kad odjednom samo mrak pred oči, pokušavam da govorim, a glasa nema. Vičem, derem se, niko me ne čuje, nikog nema, samo mrak oko mene, a ja nepomična, ni mrdnuti ne mogu. Ta tjeskoba i bespomoćnost se ne može opisati. Potpuno si sam.

U tom trenutku sam ubjeđena da sam umrla i da je sve završeno, da sam u kaburu. Više nemam prilike ni za jedno dobro djelo, ni za jedan namaz, nema više šanse da se pokrijem, nema više šanse da se pokajem za nemarnost… Potpuno si bespomoćan, ništa ne možeš da uradiš da pomogneš sebi. Tad se kaješ za svaki trenutak kada si dao prednost nečem drugom nad Allahom. Plakala sam sva uplašena i očajna. Sama sam u mraku, pod zemljom. Sama sa svojim djelima, a oni mi ne osvjetljavaju kaburu, jer ih nema puno…

Ali odjednom se budim i shvatam da je to bio samo san. Allah mi je gotovo dao priliku da okusim kabur prije stvarnog kabura. Prava opomena…

Samo zamislite koliko ćemo se tad kajati ako nam sada bude milije da prednost damo bilo čemu nad našim Gospodarom… Istrpiš malo, ali makar ti je duša smirena, kad znaš da je tvoj Gospodar zadovoljan. I šta ti više treba…

Samo kad bismo uzeli pouku prije nego što nastupi taj poslednji trenutak u našem životu, kad bacamo poslednji pogled na dunjaluk i kada shvatimo koliko smo bili obmanuti. Nastupa vječnost, a mi ga prodali za par trenutaka prolaznog koji ostaje iza nas.