Sihr i džinni

Džinski napadi (doživljaj jedne sestre)

Podijeli sa drugima i zaradi sevap:
Ovo što ću izložiti je više namijenjeno da podijelim s nekim moje iskustvo.
 

Oko jedan sat naveče čujem da me sin (14 godina) zove, vrišti. Sletim u prizemlje do njega da vidim šta je. On plače, kaže: “Mama, ja krenuo da spavam i čujem neko me zove i kaže: “Ustani, idi pravi džamiju!” Ja se okrenem na stranu i nastavim spavati, kad me nešto zgrabi i baci me na leđa. Otvorim oči i vidim nešto crno mi se navalilo na prsa i tuši me. Pokušao sam da te zovem, ali nisam mogao doći do daha. Počeo sam učiti u mislima i glas mi se vrati.”

Ja ga malo smirim i kažem da se ne boji, da je to samo san i pustim mu CD sa rukjom da sluša. Nisam glasno da može lijepo slušati, i uključim mu da ponavlja kad završi, da presluša makar dva puta pa ću sići da ugasim. Popnem se na sprat da gledam televiziju dok on zaspi. I pored toga, mogla sam čuti tiho rukju. Ne znam šta se sa mnom desilo ni kada sam zaspala, samo znam da sam sanjala da mi je kćerka pala na pod i da ne zna za sebe. Probudim se, ali nisam budna. Čujem da rukja uči, ali ne mogu da se pomaknem. Kao da sam tu, a i nisam. Ne mogu ni ruke da pomaknem, ni prst. Usta mi otvorena, a ne mogu disati. Samo me jeza hvata i mučnina. Hoću da zovnem muža, ali glas nije moj. Ne mogu ga zvati jer mi je vilica ukočena. Samo ispuštam neki zvuk.

Čujem rukju na momente i onda više ne čujem. Čujem neko drugi priča jezik koji ne razumijem. Kao da je arapski, ali mi nije jasno kako. Kad čujem rukju znam da sam svjesna, ali ne mogu pričati. Svim silama sam se trudila da izgovorim šehadet, ali neće i neće, usta zaglavila, jezik kao da je odebljao. Ne mogu ustati, ne mogu ni vikati. U glavi 3-4 razna glasa i kao da opet čujem da neko cvili i zavija. Ne znam jesam li to ja. Svim silama sam se trudila da izgovorim šehadet, ali iz mene samo izlazi zvuk: aaaaaa… Ne znam ni ja koliko puta sam pokušavala. Nešto me tjera da izgovorim i znam da moram, ali ne mogu. Znam da me samo to može spasiti, ali glasa nema. Da mi samo muž hoće ustati da ugasi rukju, ali ne mogu ga dozvati, nema glasa. I tako sam se borila i tijelom I mozgom. Pritislo me, pritislo mi prsa i noge i ruke, sva sam utrnula. Strah koji sam osjećala ne mogu opisati. I mislim, samo da mi je pomaknuti usta, ali ne mogu.

Sabrala sam svu snagu i u sebi molila Allaha da mi pomogne da ovo prođe. I pokušavala. I onda, odjednom, usta se pomjeriše i ja izgovorih iz sveg glasa, svom snagom La Illahe Ilallah, Muhammeden RasulAllah! Pritisak nestade i ja skočih sa kauča. Pipam lice i vidim da su mi usta još uvijek otvorena, ali mogu ih zatvoriti i mogu jezik pomjerati. Klonula sam. Čujem dole rukja još uči. Odem u sobu i zovnem muža. On skoči, gleda u mene. Zamolim ga da ode ugasiti rukju.

Bilo je tačno pola tri ujutru kad sam izgovorila šehadet. Legla sam na krevet, skupila se u klupko i od straha nisam mogla pričati. Samo mi jecaji iz duše izlaze i samo mi se uzdiše. Evo i sad, čitav dan uzdišem kao da sam cijelu noć plakala pa mi se jecaji otimaju. Ne znam šta je bilo sa mnom ni zašto, ali znam da je bilo užasno!

Jutros sam pokušala da razmislim i da ubijedim sebe da sam to sanjala, ali ne mogu sebe lagati. Znam šta je san. Više puta kad sanjam nešto i u snu znam da sanjam, pa nekad, ako je nešto ružno, natjeram sebe da to “ispravim” i promijenim. Na primjer, ako sam na mostu u snu i most se ljulja i hoće da propadne, ili ja propadam kroz daske, kažem sama sebi da je to moj san i da mogu sanjati kako ja hoću. I onda sanjam lijepo, ili zaustavim ljuljanje mosta. Ali ovo ovako nikad nije bilo! I znam da nije san jer sam čula rukju s vremena na vrijeme. Doduše, teško je sve skontati, jer povremeno sam čula i neke druge glasove, a ne znam odakle dolaze.

Inače nisam plašljiva osoba, bojim se samo Allaha, dž.š. i On mi je jedini spas. Prvi put u životu da sam se bojala toliko! I prije sam slušala rukju. Prvih nekoliko puta nije bilo nikakvih reakcija. Pa onda, ono što me je iznenadilo prilikom slušanja, počelo mi se povraćati. Sljedeći put, uz povraćanje došao je osjećaj bola u želucu, a kroz sve to užasna tuga, plač i gušenje. Pa sad ova reakcija, ovolikim intenzitetom, da se zaista bojim uključiti rukju bez nečijeg stručnog prisustva.
 
Podijeli sa drugima i zaradi sevap:

Ukoliko pronađete gramatičku grešku, OZNAČITE TEKST i prijavite tako što ćete pritisnuti Ctrl+Enter kada je tekst označen.

NA VRH

Prijava gramatičke greške

Slijedeći tekst će biti poslat administratorima stranice: