Hidžab

Emotivna priča o pokrivanju jedne sestre i iskušenjima kroz koje je prošla

Podijeli sa drugima i zaradi sevap:

PRIČA JEDNE NAŠE SESTRE: Odlučih sa vama podijeliti svoju, nimalo lahku, priču o pokrivanju… da sestre koje imaju isti ili sličan problem dobiju snagu da to prevaziđu uz Allahovu s.w.t. pomoć a bila bih sretna ako bih bar malo utjecala na to. Bilo je to prije tačno četiri godine, kad je hafiz Safvet Halilović održao predavanje u studentskom domu u Nedžarićima. Hafiz nam je u sklopu predavanja prikazao kratki film „Klanjaj, prije nego ti bude klanjano!“, možda ste ga pregledali, možda niste ali u svakom slučaju bi trebali. I ja sam pregledala prije ali vjerujte nije isto kad to gledate na velikom platnu i na monitoru, kad gledate na platnu je isto kao da to lično preživljavate.

Uglavnom, poslije tog sam otišla u svoju studentsku sobu i odlučila da ja više ne izlazim van bez mahrame. Nakon tog slijedi mnogo težak period za mene, znala sam to poznavajući stavove svoga oca u vezi mahrame, bila sam spremna na sve ali jedno je mi je uvijek bilo na umu: „Moj Gospodar je uz mene, On me neće napustiti.“ Tog dana sam negdje pročitala rečenicu: „Nema poslušnosti stvorenju u neposlušnosti Stvoritelju.“ I nema, i ne smije biti. Odzvanjala mi je u glavi…


Kad sam došla prvi put kući s mahramom, mama je preblijedila, znala je šta slijedi… Otac je bio na poslu. Razgovarala sam s njim kad je došao, rekla sam mu da ću se poslije akšama tog dana pokriti (ja sam već pokrivena nekih 10-tak dana ali sam morala reći da ću se kao tek tada pokriti da ne bi došlo do većih problema). Nakon te moje rečenice otac govori: „Ako to uradiš, slobodno uzmi stvari i idi iz ove kuće, ja ne želim da mi pokrivene hodaju po kući.“ Kažem: „Dobro, otići ću.“ Galama, psovka… Plačem. Teško mi je. Kupim stvari da idem, mama ne da, govori ocu: „Nećeš mi dijete tjerati iz kuće, pa šta ako se pokrije, to je njen život.“ Otac psuje, „dere se“… Mama plače … Još mi teže…

Voljela bih sama nositi taj teret neslaganja s ocem, ne volim da mama trpi zbog mene. Još mnogo teših riječi, „Volio bih da mi je kopile donijela nego to!“, jedna od njih. Sjedim u sobi plačem, mati mi govori da sačekam još s tim, da neće moći izaći na kraj s njim, veli: „Biće svašta.“ Kažem: “Ovako ćemo, u Sarajevu ću biti pokrivena a ovdje kad dođem biću samo u kući, pa ćemo tako nekako deverati.“ Akšam uči, čujem otac govori: „Eno akšam, je l’ se pokrila?“ Mati govori: “Nije bolan, neće.“ Moja draga prijateljica, da je dragi Allah nagradi, mi čitavo vrijeme šalje poruke da ako nemam gdje da dođem kod nje, ona je pitala svoje roditelje da me prime, da ne ostajem na ulici…


Nekako se završava ta noć… Odlazim nazad u Sarajevo. Otac ne priča sa mnom. Dani prolaze, mati me potajno nekad nazove, veli otac ih je bio istjerao iz kuće jer mu je govorila da popusti, da to nije ništa strašno… Plačem, teško mi je, ali znam da će Gospodar olakšati, kad-tad, ne gubim nadu u Njegovu Milost. Pa On me vidi, On čuje moje dove, On će učiniti da se završi kako je najbolje… Jedan dan zove mati veli otac je angažovao ljude da te prate da vide jesi pokrivena tamo. Šaljem ocu poruku: „Babo, ja sam se pokrila, danas ću se otkriti, ne znam šta će dalje biti sa mnom a šta god da bude tebi na dušu.“


Taj dan sam trebala izaći van sobe bez mahrame, korak težak kao Zemlja, ne može… Ne mogu više biti „Par kilograma mesa“ koje žderu žedni, muški, pohotni pogledi. Ostala sam u sobi, odgodila sam za sutra. Tih dana je naša studentska soba bila kao bolnička soba, tuga i nespokoj, nada… Bilo je svega ali pravih prijateljica najviše, ni trenutka me nisu ostavljale samu. Riječi podrške, ohrabrenja… Bez Allahove Milosti i njih ne bih uspjela. Ne može čovjek ništa sam. Nije izostala pomoć ni moje sestre, mojih amidže i strine, i tek po neko od ostale porodice. Čak su neki imali obraza da mi kažu kako sam ja bezobrazna jer sam mami natovarila teret i otišla… Očekujte svašta ukoliko se odlučite na taj korak.


Taj dan kad sam ocu poslala tu poruku govori mi cimerka da je njima profesor u medresi govorio da uče salavate uvijek ali pogotovo kada im je teško jer će Allah dati olakšanje brže. Sjednem na krevet i kroz plač pođem učiti, nanijjetim hiljadu salavata. Bila sam na sedam stotina i nekom kad mi zvoni mobitel. Vidim piše da me zovu od kuće, jeza me prolazi jer je 20:00 h znam da je otac kući i da me mama tad ne smije zvati. Velim: “Reci mama.“ Kad glas kroz slušalicu veli: „Radi šta hoćeš, imaš moje dopušenje.“ Otac. Skačem po sobi, plačem, vrištim, govorim: „Hvala ti babo. Hvala ti.“ Tako u nevjerici, ponovo, čujem zvoni mobitel, opet kućni. Onako još uvijek pod dojmom, totalno nerazumljivim govorom, javljam se. „Šta ti je ćeri?“Plače. Mama.


„Babo me pustio da se pokrijem!“, „Šta ćeri, ne razumijem te???“, ponavljam: „Babo me pustio da se pokrijem!!!“
Kasnije mi je ispričala da je mislila prvo da sam skrenula s pameti od svih belaja a onda je pogledala u oca a u njeg suza iz oka kanu… Zagrlila ga je i zahvalila mu se. Mukama je došao kraj.

Podijeli sa drugima i zaradi sevap:

Ukoliko ste primijetili grešku u članku, OZNAČITE TEKST i nakon toga pritisnite tipke na tastaturi Ctrl+Enter.

NA VRH

Spelling error report

The following text will be sent to our editors: