Jedne noći, provedene sa mnom u istoj sobi, majka me je uporno pokušavala ubediti da u sobi nema nikoga, da me niko neće ubiti. Moja divna i brižljiva majka, posavetovala se sa prijateljicama i zaključila da to više nije slučaj za lekare, već za neko duhovno lice. Povela me do susednog grada, po preporuči prijatelja, kod jednog hodže koji navodno skida magiju, ako je ima. Šta mi je preostalo, nego da i to probam.

Bila sam ravnodušna, ali i jako umorna. Odmah nam je taj čovjek, koji nosi titulu hodže, a zapravo učeni sihirbaz, rekao da sam puna sihira. Ti sihiri su, prema njegovim rečima, bili na želucu, u materici i još na nekim mestima u telu. Dao mi je da pijem neku vodu, određene papire da palim i da se kadim time, zatim nešto napisano na papiru da zakopam. Tada sam, prvi put u životu, počela da verujem da nisam luda, već da nešto upravlja mojim telom.

No, kao i svaki poslušan pacijent, odmah sam počela sa izvršavanjem svih zadataka koje mi je sihirbaz dao, kako bi mi bilo bolje. I zaista jedno vreme sam se osećala bolje. Vidite kako neznanje dovede čoveka u još veći problem. Taj period je vrlo kratko trajao, da bi nastupio još očajniji. U to vreme sam već bila upisala fakultet u Beogradu. Studije su išle dobro, sve dok ne bih upala u depresiju i dobila košmare. Sve me je to odvlačilo od knjige. Živela sam kao u nekom čudnom vakumu, dešavalo mi se da ne znam misliti niti razmišljati jasno. Prisutna sam, ali se sve to dešava nekom drugom, ne meni. Kao da sam posmatrač svog života, a ne glavni akter.
________________

I u Beogradu sam se često molila u crkvi, to je bilo moje tajno oružje, ali nije uspevalo. Baš u tom periodu, moj dobri prijatelj se okreće islamu. Tokom naših susreta, stalno sam dobijala informacije o toj religiji, sve je bilo lepo, ali daleko od mene. Nisam se puno udubljivala, jer sam, iz predrasuda i subjektivnih razloga, gajila averziju prema islamu. Nakon nekoliko jadanja, jedan prijatelj mi je objasnio da ako hoću da moje muke prođu, a ubeđena sam da je sihir u pitanju, jedino rešenje je lečenje Kur’anom. Šta sam mogla da izgubiti? Zašto da ne pokušam? Sve sam probala, pa ako ovo ne uspe, onda polako, po savetu lekara iz studentske službe, na lečenje kod psihijatra.

Ugovorili smo put za Sarajevo. Moja divna majka ni sama ne veruje u to, ali mi je pružila podršku da i to pokušam. Noć pred put, imala sam neverovatne košmare, sanjala sam silovanja, mučenja, davljenja. I opet onaj isti glas koji nije prestajao da preti. Kada sam se probudila, jedva sam došla do daha, koliko sam jako samu sebe stezala rukama oko vrata. U putu sam izgubila glas, jedva sam čula, iako nisam bila prehlađena, jednostavno, samo tako.
___________
Put u Sarajevo mi je teško pao, jer po prvi put idem tamo, osjećam se nelagodno zbog skoro završenog rata. Hvala Bogu, divna devojka, sada moja sestra po veri, bez ikakve reči me je prihvatila na konak u studentskom domu.

Bilo je to moje prvo susretanje sa s pokrivenom ženom. Najlepši susret u mom dotadašnjem životu, i nešto me je kod nje zaintrigiralo. Kroz razgovore, shvatila sam njenu situaciju i sve poteškoće koje je imala, a ipak je tako srećna, tako poletna i razdragana. Iskreno, zavidela sam joj na toj neopisivoj snazi, čak sam je i pitala kako uspeva, pa mi je veselo odgovorila da joj klanjanje i obraćanje Allahu, dz.s., briše sve teškoće. Zanemela sam.

Usledio je put u susedno selo kod čoveka koji leči Kur’anom. I dalje nisam imala glasa. Došavši kod njega, osećaj mučnine, tegobe i želje da pobegnem nije me napuštao. Ipak, tu sam, pa šta bude neka bude. Neverovatno sam se znojila i osećala da ću se onesvjestiti, ali, kao po navici, bila sam rešena da i to probam. Neka i napustim ovaj svet, ovako nema života. Ukućani su bili veoma prijatni, dečica oko majke koja je spremala jelo, ponašajući se kao da nas poznaje stotinu godina. Počelo je učenje Kur’ana, a prvi znaci da u meni postoje sihiri i džini su se pojavili. Čak sam i povratila, ali za čudo, nisam povratila onih pet ćevapa i lepinju koju sam pojela prije nekih pola sata. To je bila neka mešavina krvi i nečeg crnog, zelenog.

Pošto se učenje odužilo i čovjek nije uspeo da uradi ništa više, a počela je padati noć, rešio je da prekine i objasni mi neke stvari. Kada me je pozvao da otvorim oči i kažem kako se osećam, moj glas se potpuno povratio, kao da nije bilo ničega. Dobila sam onu zdravo crvenu boju u licu koju dugo vremena nisam imala. To je za mene bilo neverovatno buđenje. Sve te godine lečim se nečim što mi ne pomaže, a nakon nekoliko sati, osećam se bolje.

Lampica se upalila. U toj sobi više nije bilo više nikakve prepreke između mene i rešenosti da budem zdrava. Pitala sam čoveka šta dalje, a on mi je odgovorio da imam dva izbora, i da je to na meni. Ako se vratim starom načinu života i ne budem se pridržavala pravila koja su potrebna da bi se džini držali daleko od tela i života osobe, onda ću mu biti stalni gost. Ukoliko odlučim da se borim, onda je sve rešeno, samo je pitanje vremena. Pitala sam kako ću da klanjam kada sam hrišćanka, i da ja to ne znam, a on je odgovorio da probam, da uopšte nije teško. Bila sam neverovatno rešena da na putu između mene i zdravog života više niko neće stati, a kamoli džini, magija i zli ljudi.

Počeo je moj prvi namaz za moj život i zdravlje. Klanjala sam rame uz rame s prijateljicom, u džematu, za istim čovekom. Taj osjećaj ne mogu opisati, kao ni toplotu koja mi je strujala telom, i sreću koju su mi vene osetile uprkos zbunjenosti zbog proteklih događaja. Moj prvi korak ka islamu, put ka uzvišenom Allahu. Kasnije sam shvatila obaveznost namaza, propisanost i Allahovu mudrost u tome, kao lek za moje ranjeno telo i izgubljenu dušu. Vratila sam se u Beograd rešena da pobedim sve što je u meni, jer nisam imala prilike da putujem često u Sarajevo.
________________________

Ovaj period je bio vrlo težak. Rešila sam da se posvetim islamu u tajnosti, kako zbog toga da mi ljudi ne bi pravili probleme, tako i zbog sebe. Moja ubeđenost treba da raste, da shvatim i da učim. Čekala sam da sve dođe na svoje mesto. Kako sam sve više posvećivala veri dzinski napadi su se intenzivirali. Našla sam nekoliko sihirova u kući svojih roditelja. Prvih nekoliko dana košmari su bili takvi da sam se bojala spavati, ali sam se branila klanjanjem i čitanjem Kur’ana. Gospodar je hteo da vidi moju rešenost i iskrenost, pa je dozvolio da me zli džini još malo muče, ali ubrzo se sve smirivalo. Hvala i zahvala pripada samo Njemu Uzvišenom!

Upravo se tada moje vjerovanje da je Bog Jedan i da nema sudruga, kao i da je Muhammed, a.s., Njegov poslednji poslanik, usadilo duboko u mom srcu. U tom periodu sam postala iskrena i nepokolebljiva muslimanka, vernica u Svemogućeg Allaha. Namaže nisam napuštala, pa čak ni na fakultetu, to mi je bilo na prvom mestu, a zatim sve ostalo.

Odlomak iz jedne priče iz knjige “Prihvatile su islam kao Belkisa”