Pokajnici

Htela sam da smirim svoju dušu

Podijeli sa drugima i zaradi sevap:

Mnogo lijepa priča jedne srpkinje

Rodjena sam u pravoslavnoj porodici. Odgajana sam u ateistickom duhu, jer je tako nalagao otac koji je bio komunista, a i vreme u kojem smo tada živeli. Majka se plašila da me odvede u crkvu i da me krsti, da ne bi izazvala neke posledice po ocevu službu. Znam da me je baka po ocu rado, ali krišom od oca, odvodila u crkvu i objašnjavala mi prve pojmove o Bogu, koliko je to sama znala, onako neuka…

Secam se da sam se prvi put zapitala šta je svrha mog života, zbog cega sam baš ja rodjena i kakav li ce biti moj život kada sam imala tek pet i po godina. Stajala bih ispred ogledala i pitala se gde je to moja duša, da li se ona može videti golim okom i šta ce biti sa njom onda kada ja umrem… Hoce li ona otici u Raj, ili pak u Pakao? Oduvek su me zanimale apstraktne stvari, svet nevidljivog i pitanja na temu ‘više sile’.

MOJA PRVA BIBLIJA I MOJA VELIKA PITANJA

Kako sam rasla i moje interesovanje za veronauku je raslo. Tražila sam Istinu u onome što su mi ljudi oko mene nudili, u hrišcanstvu. Pošto je moj otac primetio da se ja sve više interesujem za veronauku, kupio mi je prvu Bibliju na moj 15. rodendan. Ja sam tada ucestalo odlazila na veronauku i u crkvu gde bih slušala pevanje crkvenog hora. Razgovarala sam s ljudima koji su bili u veri i koji su studirali teologiju.

Medutim, nisam nalazila zadovoljavajuce odgovore na svoja pitanja. Stalno su me zbunjivale teorije o Jednom Bogu koji je, ustvari, trojan i o tome da se On otelotvorio u telu Isusa Hrista. Nikako nisam shvatala zašto Srbi pravoslavci slave slavu, mole se ikonama, pale svece i stavljaju pare na ikone… To se kosilo sa svim principima vere i bar dve od deset Božijih zapovesti… Prva Božija zapovest glasi: Ja sam Gospod Bog tvoj; nemoj imati drugih bogova osim mene… a druga: Ne pravi sebi idola niti kakva lika; nemoj im se klanjati niti im služiti… Pa cemu onda, pitala sam se, ljudi imaju ikone na zidu… Zar to nisu idoli?

A kako onda, opet, objasniti pojam Oca, Sina i Svetog Duha u Jednom Bogu… Ništa mi nije bilo jasno. Cinilo mi se da sam više znala o Bogu dok me nisu potpuno sludeli sa ovim teorijama… Nisam htela da im verujem. Nisam htela da robujem lažnim idejama i lažnom verovanju. Htela sam suštinu, a nju nisam našla u hrišcanstvu Odlucila sam da više ne idem u crkvu i da ne ljubim ikone. Ako je Bog Jedan, smatrala sam da ne može biti Troje… jedan je jedan, nikada tri. Imala sam svoju teoriju o Bogu i to mi je za pocetak bilo dovoljno, ali još uvek neiskristalisano u mojoj glavi.

PRVI SUSRET SA »VIŠOM CIVILIZACIJOM«

Kad mi je bilo osamnaest godina trebalo je da krenem u Ameriku na put ka nauci. Išla sam na studentsku razmenu, tj. u srednjoškolsku razmenu na godinu dana. Trebalo je da živim u americkoj porodici. Nisam htela da odem u daleku zemlju bez Božije zaštite… Mislila sam da je put ka Bogu jedino kroz krštenje. Nisam znala za drugo rešenje… Krstili su me dva dana pred polazak u Ameriku. To je bilo u leto 92. godine. U Bosni je vec plamteo rat…

U Americi sam se družila sa ljudima iz celog sveta. Jedna od najbližih mi je bila devojcica iz Pakistana, muslimanka… Secam se da mi nikako nije išlo u glavu kako ona, u ime Boga, može da izdrži citav dan bez hrane u vreme ramazanskog posta. Nisam znala… nisam imala odakle da saznam. Islam je tada zvucao kao pretnja, kao nešto što je fundamentalno, strašno, nešto što je potpuno nazadno i ekstremno. Molim dragog Allaha da mi oprosti na neznanju i predrasudama.

Slušala sam vesti iz zemlje koje su bile zastrašujuce … Srbi su silovali, ubijali, pljackali po Bosni… Bolelo me je što se ljudi besomucno i bezrazložno ubijaju… Pitala sam se zbog cega… Bog je JEDAN za sve nas… Bilo me je sramota da kažem da sam Srpkinja.

Vratila sam se u zemlju tek 95. godine posle tri godine provedene u Americi… Ne mogu da kažem da mi je tamo bilo sjajno, jer Amerika je nudila dunjaluk, a ja ni onda nisam težila ka ovozemaljskim uživanjima.

Htela sam da smirim svoju dušu, a to nisam uspevala tamo gde je materijalni standard dostigao svoj vrhunac, a duhovni se srozao na nulu. Tamo je vecina bila okrenuta ka materijalnim vrednostima, a moje price o cistoti duše, o ljubavi prema svim bicima i o Jednom Bogu mora da su zvucale cudno. Nažalost, i ja sam uspela da na jedno vreme padnem u ponor i pocela sam da se drogiram i družim sa narkomanima, što je uzelo svoj danak.

I posle povratka u Srbiju nastavila sam da konzumiram marihuanu i da se družim sa negativnim osobama. Medutim, nekako u to vreme pocinje moje budenje… Polako ali sigurno, prestala sam da se vidjam sa ljudima koji su prodavali i sami konzumirali drogu. Promenila sam telefonski broj. Nisam izlazila na ista mesta. Smirila sam se. Ali, još uvek sam bila daleko od pokajanja, onog iskrenog i dubokog. I dalje sam se osecala izgubljeno i prazno.. ali…

MOJ GOSPODAR JE MILOSTIV

Pre dve godine upoznala sam nekog ko je možda iz korena promenio moja shvatanja o islamu. To je bio drug mog poznanika, postdiplomac na ETF-u u Beogradu. I ja sam bila na studijama, na Filozofskom fakultetu. On je znatno doprineo da ja prebrodim sve predrasude koje sam imala o islamu. Svidalo mi se što je umeren, blag, iskren, ništa nalik na viziju muslimana koju sam do tada imala.

Sa žarom u ocima je pricao o Bogu i bio srecan kao malo dete dok mi je objašnjavao zašto je nešto ovako, a nešto pak onako u islamu. Upoznao me je sa mnogim svojim prijateljima. Jedan od njih mi je jednom prilikom doneo prevod Kur’ana na citanje. Provodila sam sate ispred ove dragocene knjige, cesto placuci zbog istine koja je bila u njoj, srecna što sam je našla… Drugi put, pak, drhteci pred jacinom reci koje su izvirale iz nje…Jednom prilikom je jedan od mojih prijatelja, musliman, hteo da mu objasnim zašto mi pravoslavci mislimo da je Bog jedno od troje.

Ja sam stala kao ukopana. Rekla sam da ja u to ne verujem i da verujem da je Bog Jedan i da su price o trojstvu neosnovane… On se samo blago nasmejao… Sada znam šta je znacio taj njegov osmeh. Medutim, tada, pre godinu i po, nisam ni mogla da pretpostavim šta ce se desiti. On je znao da sam ja blizu istine, ali pustio me je da je sama otkrijem. Medutim, do toga ne bi došlo da moj Gospodar nije spustio svoju milost na mene.

U to vreme sam pocela intenzivno da citam knjige o islamu… Gutala sam literaturu… Fascinirala su me sva ta saznanja o islamu. Saopštila sam svojoj rodenoj sestri da sam u srcu muslimanka… da ja verujem u Allaha, Jednog i Jedinog… da verujem da je Muhamed, s.a.v.s, Božiji poslanik. Postila sam dve nedelje ramazana, iako još nisam bila »zvanicno« muslimanka… Dopalo mi se. Ne mogu opisati sav taj osecaj koji sam imala dok sam postila, moju radost iftara. Ali, u svemu što sam radila nedostajalo je nešto veoma bitno i suštinsko… nedostajao je namaz.

PUSTITE ME DA KLANJAM

No, sav taj preokret u mojim mislima i delima nije se baš mnogo dopao onima koji su me poznavali kao pravoslavku. Potražila sam podršku u svojim prijateljima muslimanima koje sam znala. Medutim, oni su se plašili da ja to možda ne radim iz pogrešnih razloga, sumnjali su da mi nijjet nije iskren… Ja sam znala u svom srcu da to nije tako. Znala sam da verujem u Kitab i da je on jedini verodostojan. Znala sam da je moje srce našlo put ka kome je stremelo od samog pocetka svog bitisanja.

Znala sam da je islam bio pravi put… Insistirala sam da što pre izgovorim šehadet, a oni su odgadali tu moju odluku. Konacno, u januaru ove godine prošla sam kroz grozan period depresije… Imala sam potrebu da se poklonim svome Gospodaru i kod Njega zatražim utocište… Htela sam da klanjam, a nisam znala kako. Nocima sam plakala i gledala u nebo… citala Kur’an. Kajala sam se zbog svih grehova koje sam pocinila u prošlosti i zbog nemarnosti prema svom Gospodaru.

Konacno, da bih ubrzala sve to, zamolila sam svoje prijatelje, bracni par, da budu moji svedoci… Da me ne bi opet usporavali u odluci, rekla sam im da ce njima biti greh ako ja možda umrem u toku noci, da umrem kao hrišcanka i budem zakopana kao hrišcanka. Oni su usporavali moj šehadet želeci time da mi daju više vremena da što bolje upoznam islam… Te moje reci bile su presudne.

Shvatili su ozbiljnost onoga što sam im govorila i da, zaista, niko od nas ne može ni da pretpostavi koliko mu je još malo ili puno ostalo od života. Otišla sam kod njih, a oni su me zamolili da stavim maramu na glavu. Sedeli su i gledali u mene… Drhtala sam i skoro placnim glasom izgovorila: EŠHEDU EN LA ILAHE ILLALLAH WE EŠHEDU ENNE MUHAMMEDEN ABDUHU WE RESULUHU…

Moje bice je ispunila neka cudna radost.… Sve ono što sam ja bila do tada je pocelo da umire… moje staro »ja« je polako umiralo i ostavilo mesta za neko novo i bolje »ja«, za nekog ko ce živeti i raditi sve u životu zarad Allahovog zadovoljstva. Ja sam se ponovo rodila i ponovo pocela da živim… Milost mog Gospodara se spustila na mene. Osetila sam kako sam zbacila ogroman teret sa svoje duše. Hvala Allahu, Gospodaru svetova, koji mi je dozvolio da dokucim Istinu, Koji me je odabrao da budem jedna od Njegovih robinja.

Moji prijatelji su poceli da mi cestitaju i bili su stvarno srecni zbog mene… Njihova troipogodišnja cerkica je htela da i ona stavi maramu kako bismo se slikali i uvelicali taj trenutak… Bila sam presrecna kada smo klanjali akšamski namaz, svo troje zajedno… Elhamdulillah, moj prvi namaz!!!

Naucili su me kako da klanjam farzove. Vrlo brzo sam shvatila i zapamtila kako se sve radi. Ubrzo nakon toga su mi poklonili potrebnu literaturu… naucila sam El-Fatihu, dve sure, tešehhud i salavate za manje od dve nedelje. Istinu je govorio Uzvišeni Allah u Kur’anu : »Onome koga Allah želi da uputi – On srce njegovo prema islamu raspoloži…« (sura VI, ajet 125).
Pre par dana sam pocela da klanjam i sunnet-namaze. Molim Uzvišenog Allaha da mi da snage da istrajem u tome.

SADA…

Sada sam Aiša… I uvek cu biti Aiša… U mojoj licnoj karti još uvek stoji Milena… ali u mom srcu živi islam, i ako Allah da, izboricu se da svaki deo mog bica i svaki deo mog života bude prožet i inspirisan šerijatom, Kur’anom i praksom Božijeg poslanika Muhameda, sallallahu alejhi we selem. Moja želja je da jednog dana, ako Allah dragi dozvoli, odgajam svoju decu muslimane koji ce biti jaki u veri i istrajni na svom Pravom putu, ponosni na to što su muslimani, kao i njihova majka.

Želim da oni, ako Bog da, sa ponosom nose Istinu u srcu….A istina, to je islam. Tako mi Allaha, ne postoji veca radost od radosti vernika u namazu, od vernika koji se sprema za susret sa svojim Gospodarem, koji se nada Njegovoj milosti i koji sve što cini, cini u ime svog Stvoritelja za Njegovo zadovoljstvo.
Neka Allah bude zadovoljan svima nama. Amin! Welhamdulillahi Rabil ‘alemin!

Podijeli sa drugima i zaradi sevap:

Ukoliko ste primijetili grešku u članku, OZNAČITE TEKST i nakon toga pritisnite tipke na tastaturi Ctrl+Enter.

NA VRH

Spelling error report

The following text will be sent to our editors: