U mom džematu ima jedan džematlija koji predvodi namaz kad je imam odsutan. Golobrad je i pomalo čudnog ponašanja. Ne priča puno ni sa kim, ne djeluje baš nešto naročito društveno, i znam da ima nekih privatnih problema koji nisu baš uobičajeni, tako da ih neću sada ni spominjati. Inače, on je najredovniji džematlija.

 

Kad sam počeo da obavljam namaz, često se dešavalo da klanjam za njim. Vremenom sam pod utiskom priče o novotarijama, o tome kako svako olako staje u mihrab, kako se ne daje prilika učenim i ljudima sa bradom, počeo pomalo sumnjičavo da gledam na ovog džematliju i da osjećam neku nelagodu kad on predvodi namaz. Naročito je nelagoda bila veća na namazima gdje se uči naglas, jer nije imao melodičan glas i kroz neke komentare braće koji su kritikovali i negodovali što on predvodi, nekako se nametnulo i to mišljenje da taj džematlija ne zna ni harfa, a eto predvodi nam namaze.

 

Mnoga braća nisu klanjala za njim. Zaticao bih taj prizor. Kad vide da je on imam, nekako eskiviraju i klanjaju sami. Ili se zadrže u abdesthani dok se ne završi namaz. Uglavnom izbjegnu. S obzirom da nema namaza bez  ispravnog učenja Fatihe, i kod mene se rodila bojazan za ispravnost mog namaz.

 

Sjećam se bio je sabah i taj čovjek je predvodio namaz. Ja sam malo kasnio i kad sam vidio da je on u mihrabu donio sam odluku da neću klanjati za njim. Neprimjetno sam izašao iz džamije i vratio se kući. Ne mogu nikad zaboraviti koliku sam nelagodu osjetio zbog tog mog postupka. Kao da me nešto presjeklo preko stomaka i steglo u prsima. Klanjao sam kući sam, sasvim smušenih misli i odsutnog srca. Mislio sam proći će me sjećanje na to i zaboraviću na to, međutim držalo me  nekoliko dana, možda i čitavu nedelju.

 

Jedne jacije dosta nakon svega toga,  proučen je ikamet i polako smo se svi  usafili. Ovaj džematlija i ja rame uz rame. Ja srećan što ne imami on i što je u safu sa mnom. Iako naš imam ni te večeri bio prisutan, namaz je predvodio momak kojeg poznajem, momak sa bradom, koji zna dosta Kur’ana i koji baš lijepo uči. Počeo je da uči neku meni nepoznatu suru. Nije bila iz dva poslednja džuza, nije bila sura Jasin i nisu bili odlomci drugih većih sura koji su poznati i koji se često uče. Mislim da je bila sura El Bekare, ali tamo negdje od sredine. 

 

U jednom trenutku, nakon dugog učenja imam staje i ne može da se sjeti. Ništa neobično, često se to događa.  Vrati se malo unazad, krene i opet neće. Kreće i treći put, muk među džematlijama jer niko ne zna da podsjeti čovjeka. I u tom momentu dešava se čudo – džematlija sa moje desne strane ubacuje se i dopunjuje imama. Imam nastavlja, ali malo nakon toga opet staje, opet ga onaj džematlija ispravlja i prisjeća. Ja u šoku. Meni u glavi odmah ona scena kad sam se onog sabaha vratio kući. Steže me u grlu i plače mi se jer vidim koliki sam glupak. Čovjek zna više Kur’ana od mene i sve one braće koja su negodovala. Čitav taj namaz sam samo o tome mislio i mnogo mi se plakalo.

 

Fasciniranost tim događajem i taj osjećaj šoka me drže danima. Prepričavam braći želeći da im ispravim  loše mišljenje o čovjeku. Samo nekolicini je zanimljivo…

 

Uglavnom, prođe od toga dosta vremena. U abdesthani danas, pred akšam namaz, taj džematlija i ja uzimamo abdest. Poselamimo se i žurno krenemo uzimati abdest, jer akšam samo što nije. Gledam ga krajičkom oka. On se nešto unezvereno vrpolji i čudno ponaša, kao da krije nešto i kao da čeka da ja izađem da bi uradio to što namjerava. Ezan se u tom momentu čuje i ja žurno krećem da izlazim iz abdestahne praveći se da ne primjećujem šta on radi. Krišom na izlazu, kad on mene više ne može da vidi, a ja njega mogu, bacim pogled i ne vjerujem šta vidim. Čovek vadi iz džepa hurmu i uzima u šaku vode i brzinski se iftari. Danas je ponedeljak, ljeto i ne znam da l’ je ikad bio topliji dan. Čovjek “bez brade, koji ne zna harfa” krije se od svih i prekida dobrovoljni post u abdesthani… Allahu Ekber!!!

 

Ulazim u džamiju, stajem u saff i shvatam da sam upravo dobio lekciju života i objašnjenje zašto me onda, onog sabaha, onako steglo u prsima.

 

P.S. Mnogih brada nema na sabahu, mnoge brade ne znaju harfa, mnoge brade ne poste ponedeljak i četvrtak, mnoge brade ne skrivaju svoja dobra djela. Ne mrzim bradu, i sam je nosim, ali hoću da kažem da volim ovog mog golobradog džematliju više od svih ovih mnogih. Njega samo brada dijeli od toga da nam bude šejh.