Poučne priče i tekstovi

Poučan FB status jedne Srpkinje

Podijeli sa drugima i zaradi sevap:

Devojka iz Srbije koja je provela noć na stanici u Mađarskoj, napisala je status na Fejsbuku o tome šta joj se dogodilo te noći.

…Vozovi su dolazili i prolazili. Pitala sam se kako to izgleda spavati na podu železničke stanice uz pisak sirena na svakih pola sata. Odgovor mi je došao neočekivano u obliku male, skakutave, preslatke devojčice. Bilo je oko 3 ujutru, ona je bila budna a njeni roditelji i ostatak porodice je spavao u uglu. Dotrčala je do mene i nesto veselo krenula da priča na arapskom, a kako je moje znanje arapskog svedeno na 20-30 izraza koji su mi ostali u sećanju, nismo baš nešto mnogo mogle da komuniciramo, ali nas dve to nije sprečilo…

Ona je sela pored mene i nastavila da priča, uhvatila me za ruku i gledala moje nalakirane nokte i veselo čavrljala. Bila sam smešna sebi kako na nekoj mešavini arapsko-turskog pokušavam da je pitam odakle je, pa onda na engleskom i tek onda se setim da ne komplikujem i na čistom srpskom kažem Irak ili Sirija. Malena se trgla, tužno me pogledala i rekla Sirija. Verovatno je i ona mene pitala odakle sam i sama donela zaključak da mora da sam iz Turske, ukoliko sam je dobro razumela. Na pomen Beograda veselo se našmesila i klimnula glavicom, a tek kad sam izvadila keks ih te sreće.

Sad kako objasniti detetu koji ne govori nijedan jezik koji ja znam da ide i pita mamu da li sme da uzme keks. I onda shvatite koliko je zapravo lako sporazumeti se čak i kada ne govorite isti jezik. Najjednostavnije prstom, ono što se smatra nekulturnim i primitivnim za “razvijeni i civilizovani svet”, pokažeš keks pa mamu i klimneš glavom. Otrča ona, probudi mamu, koja je prvo uplašeno reagovala misleći šta se dogodilo. I tačno se video izraz olakšanja da je u pitanju samo keks, da je niko nije napao, povredio… Majka se nasmešila klimnula glavom i pogledala u mom pravcu i opet se nasmešila, stavila ruku na grudi blago povila glavu u znak zahvalnosti. I povuče dete za rukav kada je malena krenula ponovo prema meni i tačno mogu da zamislim šta je rekla ‘Nemoj da budeš dosadna teti, to nije lepo’, ali mala se otrže i dođe kod mene.

I tako nas dve drugarice, jedna od 32 godine i jedna od 5 godina, jedna se zove Ivana, druga Nur sedele su do 4 ujutru na Keleti stanici i jele keks. Svaka je pričala na svom jeziku. Nur je uzela da crta, crtalo je dete svoj zivot, crtalo je kuće razrušene, tenk jer ona samo za to zna i ja sam počela da plačem. I onda je dete od 5 godina tešilo ženu od 32 godine, onako čisto dečije i ljudski, uzela je moju ruku u svoju i mazila je.

I baš zbog toga, ne mogu da dozvolim da neko arapsku decu i male azilante posmatra kroz prizmu budućih terorista, jer to su deca. Obično dete koje voli Plazmu i kao svaka petogodišnja devojčica voli nalakirane nokte i voli da igra crvene rukavice. I Keleti stanica se polako budila, a Nur je već bila pospana i otišla je kod svoje mame, pri odlasku mi je nesto šapnula, nažalost razumela sam samo hvala.

U toku je bio Sveti mesec Ramazan, a meni je prišla jedna baka i krenula da priča. Često mi se u Turskoj ili arapskim zemljama dešava da me tako identifikuju kao ‘svoju’, pa je i baka mislila da sam njihove gore list. Kako nismo mogle da se sporazumemo u pomoć nam je pritekao mladić sa susedne klupe. Mladi Sirijac sa odličnim znanjem engleskom.

Baka je inače baka male Nur i gledala je kako ja pričam sa njom i kako se igramo i pitala me da im se pridružim za sehur, odnosno ramazanski doručak koji se jede pre svitanja.

I dođe ti da plačeš, kada shvatiš da te na doručak zove osoba koja je dočekala da svoju starost provodi po železničkim stanicama zbog gramzivosti i pohlepe svetskih političara. Koja je dočekala da neka evropska balavurdija skreće pogled na drugu stranu kada ih vidi jer ‘im ruše grad’. I kada shvatiš da ta osoba još uvek čuva dobrotu u svom srcu, porazi te činjenica kada shvatiš koliko malo takvih ljudi imaš u svom okruženju i koliko su večito nezadovoljni i nezahvalni za sve to imaju. I dođe ti da u 5 ujutru pozoveš sve ljude iz svog telefonskog imenika i da im kažeš, kada ustanete budite zahvalni jer ste spavali u svom krevetu.

I hvala Nur i njenoj baki jer su mi podarili mogućnost da ovu priču napišem i da ponovo osetim istinsku zahvalnost za sve ono što mi je zivot pružio i čega me je poštedeo. Nadam se da njih na kraju ovog puta očekuje ono što i znači ime Nur – svetlost.

I jutro je svanulo, ja sam napustila Keleti stanicu, oni su ostali tamo. Nadam se da su srećni barem koliko i ja, jer sam za par sati učvrstila veru u ljude. I prestala da se bojim noćnih boravaka na zelezničkim stanicama, jer ponekad nije loše suočiti se sa svojim strahom i predrasudama.

A vi dragi prijatelji (koji ste pre svega imali strpljenja da ovo pročitate do kraja) ne skrećite pogled kada ih vidite na ulici, a ne skrećite pogled ni od svojih siromašnijih i nemoćnih komšija. Ako im je već život oduzeo puno toga, nema razloga da im neko oduzme i gazi ljudsko dostojanstvo. Ako možete trudite se da ljudima budete braća i sestre, ako ne možete nema potrebe da budete ni vukovi.

Ivana – ovo je isjećak iz njenog statusa sa FB

Podijeli sa drugima i zaradi sevap:

Ukoliko ste primijetili grešku u članku, OZNAČITE TEKST i nakon toga pritisnite tipke na tastaturi Ctrl+Enter.

NA VRH

Spelling error report

The following text will be sent to our editors: